Iz pera mladih autora, Željka Obrenovića i Aleksandra Ilića, 2007. godine izašao je jedan od najitrigantnijih romana srpske književnosti (u svakom slučaju, najbrutalniji roman srpske književnosti trećeg milenijuma). „Srpskipsiho“ definitivno predstavlja nešto novo na policama srpskih čitatelja, a činjenica da ga su ga stvarala dva autora, govori i da je u pitanju jedinstven roman. Sinteza autora se više nego očigledno oslikava na ovo delo. Željko Obrenović (rođen 1982.) se prvenstveno bavi književnošću, a Aleksandar Ilić (rođen 1981) filozofijom i to matematičkom. Njihovo prijateljstvo izrodilo je fantastično napisan, a ujedno izuzetno kompleksan roman, u kom se, osim veoma dobrog tkanja priče, prvo primećuje matematika, šah i konstantno dokazivanje raznovrsnih premisa.

Glavni junak „Srpskog psiha“ je natprosečno inteligentan dvadesetpetogodišnjak čiji život je pod savršenom kontrolom dok ga okolnosti, bez ikakve najave, ne ispune pravim unutrašnjim paklom. Do tada zainteresovan jedino za seks, muziku i izlaske po diskotekama i klubovima savremenog Beograda, mladić postaje objekat misterioznog progonitelja i svedok opskurnih magijskih rituala. Istovremeno, na kućna vrata počinju da mu stižu kasete neobične sadržine. U nastojanju da sebi razjasni nove, nepoznate okolnosti, on daje žestok odgovor na svako iskušenje i postepeno se pretvara u serijskog ubicu.
Neimenovani junak ovog romana svoju superiornost neprestano demonstrira (najviše samom sebi) kroz filozofska promišljanja života, pozivanje na Ludviga Vitgenštajna i death metal, citiranje poezije, nasilničke fantazije nadahnute horor filmovima i literaturom, kroz katarzičan seks sa više žena i ubistva koja su jednako nasumična koliko su izvedena sistematično i sa dubokom svešću o značenju svakog detalja.
Duboko narcisoidan Srpski Psiho će zadovoljstvo tražiti u strastvenoj kontemplaciji o najsitnijim dnevnim banalnostima ili velikim životnim misterijama koje rado opisuje korišćenjem smelih jezičkih figura. I u ubijanju. Njegove nedužne žrtve su redak i dragocen izvor naslade i u njihovom bolu beskrajno uživa onako kako se uživa u najprefinjenijim umetničkim delima.
Ovo nije roman za svakoga. Nekoga će odbiti efektno slikane scene nasilja, dok će drugima smetati skoro konstantno insistiranje na bombastičnim metaforama i književnim slikama. Kao i protagonista, jezik „Srpskog psiha“ ima ambiciju da bude inteligentan, provokativan i maštovit, da sruši arbitrarne granice između akademskog i populističkog, da izbriše barijere građanskog ili verskog morala i da zapeva u slavu pojedinca i njegove slobode po svaku cenu. Na tome autorima treba čestitati, ali i oni treba da budu svesni svih ograničenja ovakvog pristupa.
U svakom slučaju „Srpski psiho“ je pravi predstavnik intelektualnog horor trilera i jednistven je u srpskoj književnosti, stoga svi ljubitelji žanra, a i oni koji bi da se udube u veoma inteligentnu igru ova dva autora, ovu knjigu obavezno treba da stave na svoje police.